Zazubice - Utjeha

Sendvič

"...sve je moguće, sve je na dohvat ruke, samo se covijek ne smije predati. Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teskoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobjediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svijet više nije skučen i pun prijetnji."

Meša Selimović


Prilozi za blog Sv. Gloriana

Reče mi jedan čo'ek

Pre desetak godina, zabavljala sam se sa nekim likom, dobrim, ali mnogo hladnim i suhim, ko da mu je mama iz Sahare, a tata iz Sibira......ubitačna kombinacija.......i pošto me tako gurao od sebe svako malo i ujedao za srce.....kad vidi da je preterao......onda bi se "vadio" na razne načine. Najbolji biser mu je bio recimo......u nekom trenutku (pošto smo mnogo vremena provodili kod njega)...."Nećeš TI bacati moje smeće", to kad sam uz put uzela kesu da bacim đubre......pa onda par sati kasnije, nakon što me dobrano izmaltretirao i "izujedao" kaže da bi povadio fleke: "Dobro, evo, ti baci đubre"........i ja treba da šenim od sreće!

(Prilozi za blog Sv. Glorijana - deo prvi)

Šta sam sve pisala pre skoro godinu dana

....Drugi, treći, četvrti dan onog čuvenog mora....opet smo sami išli na kraj plaže....pitala sam ga da li ima brata, za sestru mi je već rekao: "Imam ja takvu jednu kod kuće", je li piškio u krevet kad je bio mali, odnosno malo veći, zašto grize nokte kad ima toliko godina, od koga je pokupio naviku da čita knjige...svašta sam ga pitala, baš kao Pero Zubac onu svoju Svetlanu u Mostaru....i ključ mi je uzeo, znala sam to, čim sam videla da nedostaje, ali nisam smela da mu kažem. Konačno sam skupila hrabrost i tražila da mi vrati ključ. Nisam smela da ga pogledam u one vučje oči, odala bih se, gledala sam u zemlju, u Maxa. "Dobro, kupićemo dinju, lubenicu, šta god hoćeš", kaže...."Neću ništa, vrati mi ključ", kažem drhtavim glasom. Na plaži je našao ligeštul, suncobran, kupio dinju, lubenicu...."vidiš kako sam dobar", kaže "još samo ključ da vratim; ti mi lepo napravi limunadu i za to vreme ću ti vratiti ključ". Osećala sam se kao krpa. Usamljena krpa. Nije nam se išlo nazad istim putem. Svratili smo do onoga što se zove Stara banja, kad tamo dve stare školske klupe, razvaljene stoje u crnom, smrdljivom mulju koje narod zove lekovito blato. Nosimo dinju, sedamo na te klupe....jedemo. Ispred nas kolica puna mulja, kad je prišao jedan debeli Ciganin da pita može li da proba da se namaže. I tako, reč po reč, ispriča nam da je bio vozač, profesionalni, i da žali za tim vremenima, da je proputovao pola sveta i da ima tu negde svoju Ciganku, samo se iskvarila, nije što je nekad bila, a on kaže: "Evo ova moja žena isto, nekad je bila vatrena, a sad samo jede". Nisam se naljutila, bilo mi je drago, da i pored "kalimero" osećaja nekom pripadam, da me je neko uzeo u zaštitu, jer u glasu nije bilo ni trunke zlobe, naprotiv, grlio me glasom i rečima i pokretom. Na kraju je ostalo da nam Ciga plati pivo kad se sledeći put vidimo. Kako se ljudi nekad lako upoznaju.
I tako na klackalici, potpuno obuzeta njime, a krajičkom mozga stalno na oprezu (uzeo mi je ključ, kako je mogao tako nešto da uradi. Ne smeš da se predaš. Pazi!) odosmo na pileće belo u restoran sa istim imenom "Stara banja" i Nikšićko pivo nikad bolje u životu, bar se meni tako učinilo.

Brave at heart

...Snevaj, da uvidiš da prolazni snovi
Još najbliže stoje postojanoj sreći;
Da ne pitaš nikad, zašto jadi ovi,
A ne koji drugi, a ne koji treći.

Ljubi, ljubi silno, uvek istovetan,
U ljubavi samo ti ćeš jasno znati:
Kako malo treba da se bude sretan,
I sto puta manje da se večno pati.

I umri, da spases verovanje čisto,
Da si kadgod stao pred istinom golom:
I da u životu nisi jedno isto
Jednom zvao srećom, a drugi put bolom...

JOVAN DUČIĆ

Zakasneli izveštaj sa puta po istočnoj Srbiji

Vrelo Mlave

Manastir Gornjak u dolini Mlave




Na ovakva putovanja najbolje je ići sa planinarima, zato što se oni em lepo napešače i nauživaju na svežem vazduhu, em posete što je važno - obično manastire ili neka druga važna mesta....ali, moja kuma nije baš luda za planinarenjem, više je ležeći tip, pa smo tako uglavnom obišli manastire i vrelo Mlave (na moje insistiranje). Put se opravdano zove auto-strada, jer je bogami prilično opasno za vožnju. Srećom, retki su automobili, bar u onom delu od Gornjaka do Žagubice. Livade i čuke ostavljam meni i Mlati da se naslađujemo.

Utopija

Čovek treba uvek da pita. Ne kaže se džabe: "Ko pita - ne skita." Vidiš, našla sam, neko već pravi kozji sir, eno onako otprilike izgleda etiketa sa sira. I pošto sam odlučila da se bavim kozama (mnogo pametnije od mnogih ljudi), počela sam da se raspitujem šta i kako. I eto, prvo što su mi ljudi rekli, najbolje mleko, sir i meso je od koza koje zive u suvim predelima, tako da mi se čini da je ova dolinica na kraju koje piše Jasen pogodna za tako nešto. I onda još zasadim malo grožđa, smokvi, paradajza, raštana i ostalog što treba za ishranu....kupim motokultivator i eto!.....pozdravio me Thomas Moor