Šta sam sve pisala pre skoro godinu dana

....Drugi, treći, četvrti dan onog čuvenog mora....opet smo sami išli na kraj plaže....pitala sam ga da li ima brata, za sestru mi je već rekao: "Imam ja takvu jednu kod kuće", je li piškio u krevet kad je bio mali, odnosno malo veći, zašto grize nokte kad ima toliko godina, od koga je pokupio naviku da čita knjige...svašta sam ga pitala, baš kao Pero Zubac onu svoju Svetlanu u Mostaru....i ključ mi je uzeo, znala sam to, čim sam videla da nedostaje, ali nisam smela da mu kažem. Konačno sam skupila hrabrost i tražila da mi vrati ključ. Nisam smela da ga pogledam u one vučje oči, odala bih se, gledala sam u zemlju, u Maxa. "Dobro, kupićemo dinju, lubenicu, šta god hoćeš", kaže...."Neću ništa, vrati mi ključ", kažem drhtavim glasom. Na plaži je našao ligeštul, suncobran, kupio dinju, lubenicu...."vidiš kako sam dobar", kaže "još samo ključ da vratim; ti mi lepo napravi limunadu i za to vreme ću ti vratiti ključ". Osećala sam se kao krpa. Usamljena krpa. Nije nam se išlo nazad istim putem. Svratili smo do onoga što se zove Stara banja, kad tamo dve stare školske klupe, razvaljene stoje u crnom, smrdljivom mulju koje narod zove lekovito blato. Nosimo dinju, sedamo na te klupe....jedemo. Ispred nas kolica puna mulja, kad je prišao jedan debeli Ciganin da pita može li da proba da se namaže. I tako, reč po reč, ispriča nam da je bio vozač, profesionalni, i da žali za tim vremenima, da je proputovao pola sveta i da ima tu negde svoju Ciganku, samo se iskvarila, nije što je nekad bila, a on kaže: "Evo ova moja žena isto, nekad je bila vatrena, a sad samo jede". Nisam se naljutila, bilo mi je drago, da i pored "kalimero" osećaja nekom pripadam, da me je neko uzeo u zaštitu, jer u glasu nije bilo ni trunke zlobe, naprotiv, grlio me glasom i rečima i pokretom. Na kraju je ostalo da nam Ciga plati pivo kad se sledeći put vidimo. Kako se ljudi nekad lako upoznaju.
I tako na klackalici, potpuno obuzeta njime, a krajičkom mozga stalno na oprezu (uzeo mi je ključ, kako je mogao tako nešto da uradi. Ne smeš da se predaš. Pazi!) odosmo na pileće belo u restoran sa istim imenom "Stara banja" i Nikšićko pivo nikad bolje u životu, bar se meni tako učinilo.