Zanimljivo...

Zasto u populaciji Roma nema side? Zato sto zive u veoma teskim uslovima ili što su naviknuti na vecitu borbu za golu egzistenciju? A mozda i zbog toga što, pri svemu tome, poseduju onu predivnu volju za zivotom i gotovo urodjenu srecu. Hormoni srece kod njih ne miruju, a gde ima srece, nema stresa, a gde nema stresa imuni sistem radi "k'o svajcarski sat". Prosto, zar ne? Prema jednoj prici, rumunski robovi romskog porekla su po ceo dan okovani radili "ispod bica". Obrok u toku dana im je bio vise nego bedan. To ipak nije smetalo da uvece zaloze vatru i oko nje, onako okovani, igraju i pevaju. Zivotnoj radosti nikad kraja.
Covek najcesce i najradje pamti lepe trenutke u zivotu. Meni je ostao u sećanju jedan takav trenutak dozivljen, verovali ili ne, na – Bezanijskom groblju. Vracajuci se poslepodne sa sahrane poznanika, isao sam nogu pred nogu verovatno razmisljajući o prolaznosti zivota. Odjednom su do mene doprli zvuci gotovo bozanske muzike. Od zelenila, u prvi mah, nisam video ko to muzicira. Pomislih, ipak je ovo groblje. Gotovo istog casa pojavila se povorka: covek sa krstom, nekoliko devojaka koje prosipaju latice ruza i cvece putem kojim nailaze kolica sa sandukom (zene sezdesetih godina), pet muzicara (sa obaveznom violinom), tri ozaloscena (pretpostavljam) sina i

ostatak povorke. Romi. Isli su odmereno kao da naglasavaju svaki korak. Slicno crncima iz Nju Orleansa, ali, cini mi se, dostojanstvenije, otmenije, sa neuporedivo vise emocija. Niko nije glasno plakao i ridao od bola, a shvatio sam da je celoj povorci tesko. Kolica sa pokojnicom su necujno klizila preko cveca i latica, muzika (ni preglasna ni previse tiha) lelujala za njima, a vazduh bio ispunjen dostojanstvom. Zastao sam, gledao sam, slusao sam… Cela ta atmosfera je, shvatio sam u trenutku, bila zapravo – radost! Da, radost, oda zivotu. Svaki korak je predstavljao sat, dan, mesec, godinu, pokojnice i svaki je bio svecano protkan iskonskom zivotnom radoscu.
Kad je ova slika bukvalno otisla u zalazak sunca, video sam oko mene jos desetak ljudi. I dalje smo stajali i cutali. Muziku koju sam tada cuo nikada i nigde vise nisam cuo, iako sam pokusao kod nekih etnomuzikologa da o njoj vise saznam. Danas znam odakle je dopirala. Takvu sliku nikad vise nisam video. Tolikoj radosti zivotu sam malo kad u zivotu prisustvovao.
Još sporije sam krenuo kuci…
Postovali su zivotni imperativ, bili su beskrajno srecni. Cak i tada, kad za osecanje srece vreme nije. Stereotip je, i to naravno pogresan, da je svakodnevni život Roma sacinjen od medjusobnih tuca i svadja. Ti i takvi njihovi medjusobni odnosi se, u poredjenju sa ostalim populacijama, ubedljivo najredje zavrsavaju teskim telesnim povredama ili ubistvima. Šta vise, izuzetno retko dolazi do ozbiljnijeg telesnog povredjivanja. Pomenuti glas ih "bije" ponajvise zato sto to cine bucno. Danas kazu – emotivno. Svi to vide i svi to cuju. Zato su, sa strane gledajući, Romi u vecitom medjusobnom sukobu. Pre bih rekao da tu dolazi do izrazaja njihova teatralnost. Svadja bez svadje, tuča bez tuce, mrznja bez mrznje. Jer, ko mrzi taj ne zivi. Mrznja je suzeno stanje svesti. Ogranicenje zivota. Rec je, dakle, o svojevrsnom vidu dusevne i mentalne higijene. Izbaci iz sebe "primalni krik", zaplaci, u svakom slucaju uradi nesto. Oslobodi se stresa, psihoze, neuroze, ukratko – nakupljene negativne energije.

Todor Jovanović

Tajna postanja

"Vladari iz senke" veruju da poseduju celokupno svetsko znanje. Da su ga osvojili. Ubeđeni su da imaju razrešenje od praroditeljskog greha i bezgrešno pravo na "jabuku saznanja". O, jada li u njihovim skučenim mozgovima. Ako su ubeđeni da već ubiru korist od tog ploda "znanja dobra i zla" mala im je vajda, još manje znaje, a najmanja – mudrost. Da nije tako, ne bi činili to što čine. Od Prvog i Drugog svetskog rata, preko Srbije i Iraka, do zamrzavanja zauvek truležnih sopstvenih zemnih ostataka. Uzalud im (navodno) znanje, poput svinjama biseri.

Sklanjanjem pogleda od realnosti, čovečanstvo u crno zavijaju. Sopstveno shvatanje dobrote, sa Svevišnjom poistovećuju. Spaljivanjem zagovornika materijalističkog pogleda na svet, brane bedem sopstvenog materijalističkog shvatanja. Samo sa drugim predznakom. Imam – jak sam; posedujem – pametan sam; gomilam – svemoćan sam; samo su odrazi toga. Pa ipak, skriveni u mišjim rupama drhte da će to izgubiti i, iako sa jednom nogom odavno u posmrtnom kovčegu, veruju da će dosegnuti besmrtnost. Hoće, ali ne očekivanu.
Hitler je njihov odraz. Doduše, primitivniji. Imao je ideju i znao da se dobro skrije. U vučjoj ili pacovskoj jami, svejedno. Dosta su od njega naučili. Čak i preko toga na vlastitom iskustvu. Propadljivost tela ih još uvek muči. Klonirajući životinje, već kloniraju sebe. Problem je u tome što im se ne dopada ono što vide. U sopstvenim očima su sami sebi lepši. I pametniji. Nije im lako.
Samo je Gospod iznad dobra i zla, samo On razume i može da prašta. Ostalo je sve opsena. Za svako svoje zlo, narečeni traže dobro opravdanje. I nalaze ga samo u sopstvenom mozgu. "Cilj ne bira (i opravdava) sredstva" izmislili su da bi umirili od Stvaraoca dobijenu savest "da njome raspolažu po svojoj volji i nahođenju". I, po cenu – duše. Dok ne dođe Vreme…
Sve su lepo spakovali u sopstvenu šemu, svoju viziju harmonične budućnosti. Za njih ubijanje i smrt nevinih nema težinu greha. Ne uzimaj od mene i gazi preko leševa, životni moto i uslov opstanka. Ubijaju sve više i bezočnije, plašeći se starih duša u novom telu. Šta više, u tuđim telima ubijaju same sebe i sebi slične! Ali, šta se dešava. Duše žrtava se ovaploćuju u telima sopstvenih krvnika. Stradalnika iz koncentracionih logora u telima dželata, jasenovačkih mučenika u telima onih koji su nad njihovom glavom i Savom podizali malj. Na taj način dobro nagriza svoje zlo. Ono je rđa rđe
Dolazi do degeneracije, izobličavanja zla. Na žalost, ne onako i onoliko brzo koliko bi normalni želeli…
Borba protiv moćnika iz senke se naizgled čini nemogućom. Svaka glava koja štrči iznad proseka nestaje u noći ili bolnici za duševno obolele. Isto važi i za narode. Gde fizička sila ne pomaže, tu je novac. Duše su danas na najnižoj ceni. Šaka dolara je previše. Gde i on zanemoća, tu su "vere" to jest – sekte. Kod njih su duše još jeftinije. Koliko za jednu "polutku".
Svetski moćnici odvlače ljude od božje čestice i Svevišnjeg. Zavode ih knjigama "Sveta Krv – Sveti Gral", "Davinčijev kod" i sličnima. Jedna od pretpostavki o "Svetom Gralu", ukoliko uopšte postoji, jeste znanje "Prvog Greha", koje vodi na put u svet vančulne realnosti, način saznanja o svemu "od postanka sveta do danas i budućnosti", dakle, putovanje kroz vreme u svim pravcima i gotovo do samog njegovog kraja.
A "Božje otkrovenje" će se relativno uskoro dogoditi. I to u domenu fizike. Konačno će se saznati istine i tajne religija. Posebno, realnost svemoći gospodnje. Njegova snaga, moć, sveznanje, nedodirljivost i nedostižnost, sveprisutnost u našem svakodnevnom životu i organskoj i neorganskoj prirodi. Čovek će shvatiti da tajne, u stvari – nema! Reč je samo o ljudskoj nesavršenosti i neznanju. Gledano iz ugla istorijskog poimanja vremena, čovek je koliko juče bio ubeđen da je munja "božji prst", a grom Njegova srdžba. A danas?
Gospod je sa nama i u nama. U svakog trenutku našeg bitisanja, od samog Postanka. On je (i) ona energija koja sve prožima i sve "zna", ali i ono što neki nazivaju etrom.
U trenutku oslobađanja tela, čovek više nema tajni. Zašto se, onda, celog života stiskao, povlačio u sebe, zatvarao? Zbog straha od (samo)saznanja i (samo)spoznaje, ali i potencijalne opasnosti da to neko drugi sazna. Možda će mu time nauditi. Koliko puta dnevno kroz čovekovu glavu prolete lepe, a koliko ružne misli? Šta je sve u stanju da pomisli o osobama iz najbliže okoline, da ne govorimo o ostalima? Kako da im otvori prepun "kofer" sopstvenih ne baš ljupkih misli, a da ipak sačuva dobre odnose do kojih mu je, inače, istinski stalo. I, eto odgovora: opterećen i sputan sopstvenim mislima, čovek ne može da dosegne i prodre u etar.
Ljudi se gotovo panično plaše osoba sposobnih da "čitaju" tuđe misli, nesvesni da ih upravo taj strah – odaje. Pogled, grimasa, tik, podrhtavanje ruku, položaj tela, znojenje, rumenilo… sve su to (nesvesni) izdajnici sklonjenih misli i osećanja. Pronicljivost, između ostalog, znači i čitanje tih tajnih znakova izdaje. Nije potrebno odviše napora da bi se prozrela neiskrenost, lažljivost, loša namera. Pogledajmo, za primer, samo "govor očiju" za koje je narod rekao da su "ogledalo duše": igraju mu oči k'o na zejtinu; sklanja pogled u stranu; gleda preko glave sagovornika itd. Odgovor na to su tzv. "rentgenske oči", tj. one od kojih ništa ne može da se sakrije. Kažu: gleda ga pravo u zenice, on bi da pobegne, a ovaj ga pogledom prikovao za zemlju. Ovo je, rekoh, samo mali deo arsenala (izdajničkog) govora tela, koje se prilično lako može pročitati.
Fotoni su sa obe strane. Kreiraju misli, prenose ih, skladište, brišu. Oni su, dakle, istovremeno osnov, uslov i posledica svog znanja i komunikacija. Mogu se zamisliti kao talasi ili astralne niti, u svakom slučaju, brzina im je neograničena, kriju neslućene mogućnosti i podložni su najrazličitijim transformacijama. Tek će se dokazati njihova gotovo beskrajna raznolikost, komplikovanost međusobnih odnosa i veza, fundamentalan značaj u funkcionisanju "ovog", a čini mi se još više duhovnog (bestelesnog) sveta. Fotoni su, zapravo, veza između opipljivog i bestelesnog sveta. Telesni prožimaju do kraja, bez ostatka, istovremeno ga dovodeći u vezu sa bestelesnim svetom kome i sami pripadaju. Ako je ćelija osnov života, onda je foton osnov i ćelije i svekolikog materijalnog i nematerijalnog sveta. Njegovo razumevanje dovešće do praga otkrovenja gospodnjeg. Tada će doći do prave provale novih teorija koje će iz korena izmeniti svet i naše poimanje i njega i samih sebe. Otkrićemo da smo sa Gospodom i u Njemu.
Ali, vratimo se "opipljivijem" aspektu ljudskog organizma. Valja razumeti da je stvoren sposobnim za odbranu od svih vrsta infekcija. Tokom razvoja je preživeo veliki broj virusa brzog dejstva, poput malih i ovčijih boginja, dečje paralize itd. U najvećem broju slučajeva mu je dovoljno oko devet dana da izgradi efikasnu odbranu protiv njih. A ako već može da preživi napad i tih najagresivnijih virusa, nema sumnje da će veoma lako izaći na kraj i sa onim "sporijim".

Todor Jovanović

Dijabetes

Jedno nezadovoljstvo, duboko nezadovoljstvo životom koje se nasledjuje od majke može igrati značajnu ulogu. Postoje primeri majke koja svakog meseca jedan dan odleži u mračnoj sobi sa crnim povezom preko očiju i pati od užasnih migrena. Uz to ide i žalosno lice. Ćerka se udaje i zna da će biti nesrećna u braku, jer zna da ne postoji sreća. Ta ćerka, kada dodje u sedamdesete godine, imaće preživljen nesrećan brak i isto je kao njena majka, patila od migrena. Migrene su, istina nasledne. To je bila jedna divna devojka, dobra, plemenita, čestita, pametna i imala je sve kvalitete koji su mogli da joj obezbede sreću. Izabrala je muža koji je, isto tako, imao sve preduslove da bude dobar i da ženi bude dobro sa njim. Medjutim, zna se šta žena mora da uradi da bi učinila muža nesrećnim i da bi sebe upropastila. To su, često, neke besmislene stvari – od čišćenja dlačica i mrvica po odelu, a to je stvarno nesnosna stvar, nameštanja kravate i svakodnevnog prikazivanja da je muž delo ženinih ruku i da bez nje ne može ni na ulicu
da izadje u pristojnom stanju, niti da brine o sebi uopšte. Onda, tu su i stalna pitanja i traženje muževljevog ponavljanja da je voli, kao da se ljubav samo pokazuje na taj način. Naravno, tu su i pitanja zbog čega nije došao kući na vreme, ispitivanje sa vrata u vezi sa svim stvarima koje su mu se dogodile...

Vlasništvo nad mužem i pristajanje da se bude u vlasništvu muža, kao i uzajamno slušanje u besmislicama je dovoljno da se od dva kvalitetna čoveka i dve mogućnosti da se bude srećan napravi jedna ružna stvar. Opravdanje je: «Pa, ne postoji srećan brak!» Tu treba tražiti dijabetes. Nekada je skoro sigurno, kad upoznajete nekog čoveka, bilo muškarca ili ženu i posle izvesnog vremena i sa nekim iskustvom, možete čak i da predvidite u koje bolesti će ta osoba da udje. Da li će imati kostobolju ili će patiti od želuca ili debljine... Sve to može vrlo brzo da se predvidi čak i kod deteta i onda treba reagovati.

Veliki problem bi bio rešen kada bi ljudi naučili da se vole slobodno, bez obaveze, bez vlasništva. Ali, prvo, Vaš vlasnik je Vaša majka. Roditelji su takvi vlasnici deteta i svojom ljubavlju toliko pritiskuju, muče dete da ponekad, ne uvek, već samo u najdrastičnijim učajevima, neke majke uspevaju da im sinovi ostanu neoženjeni do njihove smrti, pošto ne mogu da podnesu još jedni ženu u životu svog sina. A kada ta žena dodje, onda se njih dve bore koja je glavna i obe su vlasnici tog čoveka, kao što je njen otac bio njen vlasnik. Postoje, svakako, i situacije kada su deca vlasnici svojih roditelja. Oni su, tada, robovi svoje dece, jer ih vole, pa naravno da ih vole.
A šta podrazumeva sloboda u jednoj vezi, sloboda u odnosu dece, roditelja, sloboda u braku, sloboda medju prijateljima? U najgrubljem smislu, to znači da niko ne zanoveta i da možeš, ako ti padne na pamet, kad ti je recimo vrućina, da izadješ bez ikakvog objašnjenja napolje, da prošetaš i da se vratiš, a da te niko ne pita gde si bio i zašto si neraspoložen. U tome je osnova slobode. Ne u tome da žena može da spava sa bilo kim,
nije u tome stvar. Ako postoji privlačnost, zašto bi ljudi varali jedni druge? A drugo – ako varaju, verovatno su takvi, pa ili hoćeš ili nećeš. Ne treba takvu osobu juriti i maltretirati i juriti, iako joj je to iz nekog razloga potrebno, a možda su razlozi baš u drugoj strani, jer baš ona tera partnera na takve stvari svojom ljubomorom, pritiscima i maltretiranjem.

Na pankreas prvenstveno utiče odnos koji je prisutan izmedju dvoje ljudi koji žive zajedno. Kad gajimo velika očekivanja prema voljenoj osobi, kada zbog neslaganja želimo da raskinemo odnos sa njom, takve emocije mogu rezultirati pojavom dijabetesa. Čovek koji zavisi od voljene osobe i koji je, usled toga, osetljiv i ljubomoran, ima problema sa pankreasom i zbog toga treba da jede slatko u manjim količinama.

Todor Jovanović

Ljubavi, svuda si posejana, ali retko ničeš

Sve češće se čuje kako više nema ljubavi, iako sav svet čezne da bude voljen. Mladalački zanosi su prolazni, a kad se kasnijih godina sretnu srodne duše i njihovo verovanje u obnovu ljubavi ne traje duže od vremena obostranih upoznavanja sličnosti koje ih sjedinjuju u nežnosti.
Mudra misao o ljubavi koja je svuda posejana, ali retko niče, pesnika Drakčeta Milojkovića iz Repušine, prisutna je u Duhu onih koji su je pročitali i shvatili da se stalno suočavaju sa njenom porukom.
Tragajući za magijom ptičjeg mleka, naišao sam i na rast tajanstvene biljke za koju se veruje da predstavlja početak stvaranja Sveta. To je sitna travka, postojana u gori, sa cvetom od proleća do zime, zvana Ljubavno Seme. Lepo ime, dobijeno od onih koji večno tragaju za milogledom i rečima naklonosti, šapuće planina i razvejava vetar. Veruje se da se ona seje u sva godišnja doba, ali da se prima samo u Dušama spremnih da se žrtvuju više za sreću drugih nego za vlastitu radost.

U danu u kome sam primio pismo iz Banja Luke u kome je čitateljka nadahnuto napisala: „Čitajući vas, lečim Dušu”, slušao sam pričanje jedne naše prostodušne žene o čoveku kome seme nije klijalo na njivi pored reke. Svuda je nicalo po njegovom imanju, samo je ta parcela, uz vodu, niz vodu, bila mrtvaja.
Uputi me ona u selo u kome živi Milovan Crnobrk da mi on izjada svoju muku, da ne ispadne posle da sam napisao nešto što nije kako jeste.
„Hoću sve da ti ispričam” rekao mi je Milovan „ako veruješ u ono što nikada nisi čuo.”
Njegova priča bila je prava. Svedočila je otimanje od vetra Ljubavnog Semena i njegovim zasejanjem jalove njive. Čudesnost je bila u tome što mu žena nije rodila dete, a nerodna njiva je bila njena očevina, doneta u miraz. Dugo ga je mučila ta tajna, nerodna žena - nerodna njiva, pa je išao i tamo gde nikada nije nogom stupio, tražeći od starih žena da čuje šta se to događa u njegovoj kući, zašto jedino njemu, a ne i njegovoj braći.
Šest žena reklo mu je isto, da se ne seje ono što je nicanju kamenja namenjeno, jedino mu je sedma pokazala travku Ljubavnog Semena i opisala mu njenu magiju. Toliko je poverovao u moć te Biljke da je odmah hteo da je ponese kući, ne pitajući čime treba da je daruje, ali žena mu je odgovorila da ne može da mu prepusti ono što je njeno, a ono što je imala odviše odavno su joj drugi izmolili. Jedino mu je odala dan u kome će nebeski kovitlac da razveje Ljubavno Seme nad Zemljom. Tada će ona da usmeri tajanstvo semena na njegovu njivu pored reke, a on će da bude jedini svedok.
Sve do tih reči priča je bila moguća, prihvatao sam njen redosled zbivanja, ali zamisao da će Sedma žena da smiri kovitlac delovao mi je više kao čarobnjaštvo, nego nešto što je ostvarivo u našim krajevima.
Čovek me je po drugi put pitao da li se čudim ili verujem pre no što je priveo kraju svoju ispovest.
„Ko mi ne veruje greh na njegovu dušu” rekao je. „Gledao sam svojim očima kako nebeski kovitlac dolazi od sela moje nerodne žene, kako vitla nad njenom zemljom, uriva u tle semenje i lišće, i prestaje da postoji. Tog proleća zacvetalo je na ženinoj njivi Ljubavno Seme, ona je zanela i rodila sina Dobrimira. Čim se sve to ostvarilo otišli smo utroje kod Sedme žene i poljubile je u ruku.”

Kad je u životu sve dobro, nema tuge, žalosti ni udesa, onda se i ne priča o nevoljama koje mogu da nas zadese, niti se pominju čini kao nejasni uticaji na harmoniju tuđe sudbine. Ali čim se nešto izmeni, pritisnu nam Dušu uzdasi, počnemo da razmišljamo šta je to crveni vetar, a šta mrtvačka voda, zašto neko nađe posao isprva, a neko godinama čeka i ne dočeka.
„Najsrećnija sam bila kad sam se zaposlila” ispričala mi je slučajna saputnica u autobusu na putu Paraćin-Zaječar.
„To me je više zaradovalo od prve ljubavi. Naslušala sam se priča o tome kako se radna mesta kupuju za velike pare i mislila sam da nikada neću moći da zarađujem i da postanem slobodna žena. Zato sam tog sudnjeg dana nosila sa sobom sve što mi je majka pripremila. Ono zagonetno Bilje; da svakog mogu da gledam u oči, da se ne zbunim, i svakom da dam malo nade, a sebi najviše.”
U njenom zavičaju, šarplaninskom kršu na Kosovu, bilo je jedno mesto na kome je rasla razna pitomina, a od kamenja jedino se belutak beleo u noći. Tu su se okupljale devojke u belim haljinama, spremnim za udaju. Odvajkada, tako su govorile njihove staramajke, tu je cvetalo Ljubavno Seme. Šta je tu bilo zaručeno to se i na svadbi veselilo.
„Sve devojke su se poudavale, pa je i na mene došao red” nastavila je svoju ispovest moja saputnica. „Imala sam posao, moji su mi kupili stan u varoši, mogla sam da biram sreću za sebe. Samo sam se bojala da se ne ponovi ono što se jednom već dogodilo. Nekad davno prokleti Turci, sve janičari, otpadnici od našeg Boga, posekli su sve u razigranom kolu, a preživele naterali da sa visa sruče kamenje na naše sveto mesto i prekriju svaki znak da je tu nekada bilo naše radovanje. Tako se ništavno kamenje upilo u zemlju. Pojavu onoliko belutaka koliko je mladića i devojaka bilo u kolu i isto toliko bilja Ljubavnog Semena rastumačili su naši travari i proroci. Malo ko je verovao u njihovu priču da će kamenje da niče i tamo gde ga nikada nije bilo.”
Slušao sam je pažljivo, dok je autobus jurio kroz noć ka istoku Serbije. Ja sam se približavao hodočašću, a ona je odlazila sve dalje od svetosti svog zavičaja. U jednoj tavnoj noći, kad su mračne sile udarile i na serbskog Boga i porušile svaki znamen Krsta i dalje od Šare i Brezovice, spalili su i planinsko tabalište. Bombe sa neba razorile su okolno stenje. Opet je na njemu niklo kamenje.
Devojka je duboko uzdahnula. Čuo sam je kako tiho jeca.
„Spasili smo samo Ljubavno Seme” izustila je najtišim glasom koji sam ikada čuo. Kao da se bojala da joj zlo ne otme i poslednje znamenje zavičaja.
Na rastanku podarila mi je sedam semena svoje čudotvorke. Nisam imao ničim da joj uzvratim osim obećanjem da će od mene svako bačeno seme da oplodi Zemlju i zaustavi nicanje kamenja na serbskim staništima.

U Jagodini, 20. decembra 2005.

Nikodije Spasić