Zanimljivo...

Zasto u populaciji Roma nema side? Zato sto zive u veoma teskim uslovima ili što su naviknuti na vecitu borbu za golu egzistenciju? A mozda i zbog toga što, pri svemu tome, poseduju onu predivnu volju za zivotom i gotovo urodjenu srecu. Hormoni srece kod njih ne miruju, a gde ima srece, nema stresa, a gde nema stresa imuni sistem radi "k'o svajcarski sat". Prosto, zar ne? Prema jednoj prici, rumunski robovi romskog porekla su po ceo dan okovani radili "ispod bica". Obrok u toku dana im je bio vise nego bedan. To ipak nije smetalo da uvece zaloze vatru i oko nje, onako okovani, igraju i pevaju. Zivotnoj radosti nikad kraja.
Covek najcesce i najradje pamti lepe trenutke u zivotu. Meni je ostao u sećanju jedan takav trenutak dozivljen, verovali ili ne, na – Bezanijskom groblju. Vracajuci se poslepodne sa sahrane poznanika, isao sam nogu pred nogu verovatno razmisljajući o prolaznosti zivota. Odjednom su do mene doprli zvuci gotovo bozanske muzike. Od zelenila, u prvi mah, nisam video ko to muzicira. Pomislih, ipak je ovo groblje. Gotovo istog casa pojavila se povorka: covek sa krstom, nekoliko devojaka koje prosipaju latice ruza i cvece putem kojim nailaze kolica sa sandukom (zene sezdesetih godina), pet muzicara (sa obaveznom violinom), tri ozaloscena (pretpostavljam) sina i

ostatak povorke. Romi. Isli su odmereno kao da naglasavaju svaki korak. Slicno crncima iz Nju Orleansa, ali, cini mi se, dostojanstvenije, otmenije, sa neuporedivo vise emocija. Niko nije glasno plakao i ridao od bola, a shvatio sam da je celoj povorci tesko. Kolica sa pokojnicom su necujno klizila preko cveca i latica, muzika (ni preglasna ni previse tiha) lelujala za njima, a vazduh bio ispunjen dostojanstvom. Zastao sam, gledao sam, slusao sam… Cela ta atmosfera je, shvatio sam u trenutku, bila zapravo – radost! Da, radost, oda zivotu. Svaki korak je predstavljao sat, dan, mesec, godinu, pokojnice i svaki je bio svecano protkan iskonskom zivotnom radoscu.
Kad je ova slika bukvalno otisla u zalazak sunca, video sam oko mene jos desetak ljudi. I dalje smo stajali i cutali. Muziku koju sam tada cuo nikada i nigde vise nisam cuo, iako sam pokusao kod nekih etnomuzikologa da o njoj vise saznam. Danas znam odakle je dopirala. Takvu sliku nikad vise nisam video. Tolikoj radosti zivotu sam malo kad u zivotu prisustvovao.
Još sporije sam krenuo kuci…
Postovali su zivotni imperativ, bili su beskrajno srecni. Cak i tada, kad za osecanje srece vreme nije. Stereotip je, i to naravno pogresan, da je svakodnevni život Roma sacinjen od medjusobnih tuca i svadja. Ti i takvi njihovi medjusobni odnosi se, u poredjenju sa ostalim populacijama, ubedljivo najredje zavrsavaju teskim telesnim povredama ili ubistvima. Šta vise, izuzetno retko dolazi do ozbiljnijeg telesnog povredjivanja. Pomenuti glas ih "bije" ponajvise zato sto to cine bucno. Danas kazu – emotivno. Svi to vide i svi to cuju. Zato su, sa strane gledajući, Romi u vecitom medjusobnom sukobu. Pre bih rekao da tu dolazi do izrazaja njihova teatralnost. Svadja bez svadje, tuča bez tuce, mrznja bez mrznje. Jer, ko mrzi taj ne zivi. Mrznja je suzeno stanje svesti. Ogranicenje zivota. Rec je, dakle, o svojevrsnom vidu dusevne i mentalne higijene. Izbaci iz sebe "primalni krik", zaplaci, u svakom slucaju uradi nesto. Oslobodi se stresa, psihoze, neuroze, ukratko – nakupljene negativne energije.

Todor Jovanović